Ugled­ni Ve­li­ča­nin Mi­loš Kne­že­vić, rat­nik NOR-a i re­vo­li­ci­je, pred na­le­tom In­for­mbi­roa mo­rao je spas da po­tra­ži u Al­ba­ni­ji. Na­kon do­ja­ve da mu se spre­ma hap­še­nje, 1949. go­di­ne pre­šao je dr­žav­nu gra­ni­cu i spas na­šao u ze­mlji or­lo­va i bun­ke­ra, ne slu­te­ći da se ta­da za­u­vi­jek po­zdra­vio sa po­ro­di­com i da će nje­go­vi po­smrt­ni osta­ci bi­ti pre­ne­se­ni u Ve­li­ku tek 66 go­di­na na­kon Mi­lo­še­ve smr­ti.
Ćer­ke Mi­lo­še­ve Ća­na i Mi­lo­sa­va na dan sa­hra­nji­va­nja oče­vih po­smrt­nih osta­ta­ka is­pri­ča­le su ka­kvu je tor­tu­ru od stra­ne do­ži­vlja­va­la Mi­lo­še­va po­ro­di­ca na­kon nje­go­vog od­la­ska.
– Nas pe­to­ro dje­ce i maj­ka bi­li smo in­ter­ni­ra­ni u lo­gor u Plje­vlji­ma, gdje smo osta­li oko dvi­je go­di­ne. Otac nam se na­kon 1956. go­di­ne po­vre­me­no ja­vljao pu­tem pi­sa­ma. Ra­dio je u jed­nom re­sto­ra­nu i če­sto je ile­gal­no pre­la­zio gra­ni­cu po za­dat­ku, ali ni­kad ni­je svra­tio kod nas jer ni­je smio – znao je da bi ga ubi­li. Sa­da, pr­vi put po­sli­je 1949. go­di­ne, zva­nič­no se vra­ća –ka­zju­ju nje­go­ve ćer­ke Ća­na i Mi­lo­sa­va. Is­ti­ču i da je nji­hov brat od stri­ca Vo­jo, voj­no li­ce, zbog IB-a osam go­di­na ro­bi­jao na Go­lom oto­ku.
Mi­lo­ša su u u Ti­ra­ni 19. ju­la 1963. go­di­ne sa­hra­ni­li emi­gran­ti i nje­go­vi sa­pat­ni­ci: Raj­ko Zo­go­vić, Ni­ko Da­šić, Mi­lo­van Ću­la­fić, Kr­sto Šo­škić, Če­do Ću­la­fić, Bo­ro Šo­škić, Vuk­san Da­šić, Mi­lo Šo­škić, Ra­mo Mar­ki­šić, Bo­žo Raj­ko­vić, Etem Ba­šić, Đo­ka Đo­kić, Vla­do Ću­la­fić, Ra­do­mir Džu­do­vić. Oni su Mi­lo­še­voj po­ro­di­ci po­sla­li pi­smo 30. ju­la i oba­vi­je­sti­li ih o nje­go­voj smr­ti.
– Ne­mi­lo­srd­na smrt is­tr­gla je iz na­še sre­di­ne bor­ca, čo­vje­ka, dru­ga, ko­mu­ni­stu. Mi­loš je ro­đen u ple­me­nu ko­je je uvi­jek da­va­lo ju­na­ke, pri­ja­te­lje, lju­de, dru­go­ve. Nje­go­vi pre­ci slu­ži­li su mno­gi­ma za pri­mjer ka­ko se tre­ba bo­ri­ti za slo­bo­du svo­ga na­ro­da i pod naj­te­žim okol­no­sti­ma, pro­tiv stra­nih za­vo­je­va­ča i oku­pa­to­ra. On je pri­pa­dao ge­ne­ra­ci­ji na­pred­nih i oda­nih lju­di i kao ta­kav ostao do kra­ja ži­vo­ta. Nje­go­vo po­šte­nje, oda­nost pra­ved­noj stva­ri, do­šlo je do iz­ra­ža­ja u to­ku Dru­gog svjet­skog ra­ta, gdje je on, kao i či­ta­va va­ša po­ro­di­ca, bio ak­ti­van uče­snik NOB-a i re­vo­lu­ci­je. To ni­je bi­la la­ka stvar. Ali, on ni­je ža­lio svo­je sna­ge i na­por da da svoj skro­man do­pri­nos za slo­bo­du svo­ga na­ro­da, pa ako za­tre­ba da po­lo­ži i svoj ži­vot. Bio je uvi­jek omi­ljen, ne sa­mo kod svo­je po­ro­di­ce i bli­žnjih, ne­go i kod dru­go­va, pri­ja­te­lja, po­zna­ni­ka. Ču­vao je lik čo­vje­ka vi­so­kog mo­ra­la – dru­ga ko­mu­ni­ste. Svi sa ko­ji­ma je dru­žio i po­zna­vao se, ga­je pre­ma nje­mu naj­ljep­ša sje­ća­nja, jer je za­i­sta osta­vljao na sva­kog div­ne uspo­me­ne – na­ve­de­no je iz­me­đu osta­log u pi­smu.
Is­ti­ču da je Mi­loš ta­mo bio pri­mjer u dru­štvu i da ni­je ni­kad za­bo­ra­vljao svoj na­rod i svo­je bli­žnje.
Na­dah­nut pro­či­ta­nim pi­smom o Mi­lo­še­voj ži­vot­noj gol­go­ti i onom vre­me­nu, kao i po­gub­no­sti IB re­zo­lu­ci­je i sve­ga što je ta­ko su­lu­do vri­je­me, za­rad ne­kih us­ko­po­li­tič­kih in­te­re­sa, no­si sa so­bom, go­vor je odr­žao Bra­ni­slav Ota­še­vić.
Po­ro­di­ca je oda­la za­hval­nost vla­sti u Ti­ra­ni, ko­ja im je bez dvo­u­mlje­nja iza­šla u su­sret i za krat­ko vri­je­me po­stu­pi­la po nji­ho­vom za­htje­vu, ka­zav­ši, da su im re­kli da je to pr­vi slu­čaj da je ne­ko za­tra­žio pre­nos ko­sti­ju iz Al­ba­ni­je za ne­kog emi­gran­ta po IB-u.
N.V.